Опис
Икона Војник Евгеније Родионов
„У овом свету који воли себе и своје, и који нипошто не жели да се одрекне себе, мучеништво је највиши акт одрицања од света, мучеништво је највиша духовност“, рекао је протојереј Александар Шаргунов. Мучеништво је непризнавање овоземаљских, приземних људских потреба, већ стремљење ка непролазним, вечним, али крвљу запечаћеним вредностима. Кроз мучеништво се стиче смирење и уздање, више не у себе, већ само у Бога. Једино када све своје наде положимо на Христа, Његов Крст и Његово Васкрсење, једино тада ће и наша Крсна Жртва, наше мучеништво постати наш понос, наша победа и венац славе.
Таквим венцем победе, мучеништвом и вечном славом окићен је и крстић који је обема рукама привијао на груди војник Евгеније Родионов пркосећи чеченском кољачу. Када је са тројицом другова пао у заробљеништво, могао је да бира између: живота и смрти, крста и полумесеца, слободе и ропства, мучеништва и кукавичлука, победе и пораза. Чечени су посебно наваљивали на Евгенија приметивши на њему православни крстић, наговарали су га да га скине, прими њихову веру, постане њихов брат и сви кошмари, сва мучења би престала. С непуних деветнаест година поред њега нема ни маме, нема официра, нема никога. Он зна шта значи постати „брат“ чеченског сепаратисте, зна шта значи одрећи се крста, и доноси одлуку. У тренуцима када мисли да је најусамљенији, када осећа оштрицу ножа под грлом и чује зверске покличе кољача који се спрема да му одруби главу, Евгеније добија најпоузданијег Савезника – Христа.
У Христу проналази снагу да истраје у трпљењу страшних мучења, кроз Христа добија утеху и спознају да је Крсна смрт једини прави избор, на Христа полаже наду да његова жртва није узалудна. Одлуку да крстић, који је добио на поклон као дечак и који никада није скидао, упрља једино својом крвљу, да светињу коју крстић симболизује брани својим животом, овај руски војник доноси храбро и са вером у Бога. Своју Крсну смрт он је сјединио са Христовим крсним страдањем, Господа разапињу на Крсту, Евгенију одсецају главу након страшних мучења. Ето одговора на безброј питања која је себи и другима постављала његова мајка, Љубов Васиљевна: шта је њеном сину давало снаге да издржи надљудска искушења, шта га је јачало, шта му је помогло да сачува чврстину и храброст у последњим тренуцима живота? По њеном сведочењу Евгеније се пре одласка у војску по сопственој вољи исповедио и причестио. И као дечак волео је да одлази у цркву, увек је сам доносио кући богојављењску водицу. Његов избор-смрт за Христа, испољава самим тим дубоку личну веру у Васкрслог из мртвих. И ономе ко се тако, по цену живота и смрти држи за Његову светињу – Крст, Бог открива снагу која је у њему скривена, снагу Христове љубави према људском роду.
Свесну жртву на олтар отаџбине принели су сви наведени мученици. Неокаљаног образа, уздигнуте главе кренули су у своју последњу битку, последњи јуриш. Али, њихово последње: „Урааа!“ одзвања и данас гласније и поносније него онда када им се од срца отело. И још је безброј примера непоколебљивих и неустрашивих мученика чија херојска смрт доказује да је Православље у Русији и Србији још увек живо, да су ове, крвљу натопљене земље, још увек способне да уз помоћ Божију изнедре горостасе који су пострадали не штедећи своје младе животе. Док год траје сећање на њихове подвиге, док год их помињемо, ни Евгеније, ни Стојадин, Милош и Споменко, нису погинули, нису погубљени. Они ће живети у народном сећању, а њихова имена су занавек исписана у Књизи вечности.
Када спасовданска звона објаве Вазнесење Христово, нека се у душама православних умноже молитве новомученицима које ће се вазнети до Престола Божијег за спасење свих нас, целе Васељене.
Новомученици руски и српски, молите Бога за нас!
Текст преузет са страницеhttps://borbazaistinu.rs/evgenije-rodionov-simbol-mucenistva-naseg-vremena/
Бранко –
Слава му и хвала