Икона Свети мученици Медљнски– Серафим, Мардарије и Авакум

У времену када је српски народ снагом своје слабости себе враћао Христу, видајући ратне ране и преживљавајући још једну голготу, Господ га је обасјао бесцјеним даром, пројављујући Цркви Својој изнова свједочећи истинитост ријечи старозавјетног пророка: „Скупа је пред Господом смрт Светих Његових“ (Пс. 116, 6).

         Скривени у тамним дубинама заборава, истргнути из сјећања нашег мученичког рода, сијали су пред Господом Преподобномученици Медљански, живи пред Живим Богом, јер су „душе праведника у руци Божијој и смрт их се не дотиче“ (Прем. Сол. 3, 1). А када је дошла пуноћа времена, Господ је дуго чувану тајну откривао корак по корак, уводећи своју паству у чаробну истину надземаљске славе.

          Годинама уназад, дјевојчица Петра Тегелтија (сада удата Топић) имала је виђења у којима су јој се, на јави, појављивала три непозната монаха. Али, с обзиром да је била млада, њеним причањима није вјеровао нико, па чак ни чланови њене породице. Због тога је у селу била исмијавана, одбачена и презрена. А године су пролазиле, једна за другом, тихо и непримјетно. А Петра је и даље имала иста виђења, чак и кад се удала, па и када је родну Крајину замијенила равном Војводином. Калуђери је нису напуштали, непрестано је опомињући на своје надземаљско постојање, али и на земаљску присутност њихових убиством обешчашћених тијела, у којима се скрила сила Божија, да опомене на заборављено, да укаже на истинито, да васкрсне потиснуто…

         Тек у љето 2003. године, парох Друге парохије мркоњићке, отац Славољуб Тегелтија, обавијестио је Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома да његова родица, Петра Тегелтија-Топић, жели да му саопшти нека своја духовна виђења, која је прате деценијама уназад. Епископ се састао са оцем Славољубом и са његовом родицом, чуо све оно што му је Петра хтјела рећи, па су чак и обишли локалитет у селу Медна, гдје су виђења била најчешћа. Епископ је, не журећи са доношењем било какве одлуке, оставио ово питање отвореним, вјерујући да ће вријеме донијети свој суд, јер уколико је у питању чудо Божије, оно се неће моћи скрити, нити ће га вријеме моћи потиснути.

          Три године касније, у јесен 2006. године, и сам Епископ Хризостом имао је чудне снове, проткане мислима о медљанским монасима, који му нису дали да их потисне свакодневним старањем о повјереној му Епархији. И тада, када је и сам постајао сигуран у вјеродостојност Петриних казивања, одлучио је да учини први корак. Затражио је од оца Николе Пене, пароха медљанског, да се приступи откопавању терена. Када су временске прилике дозволиле, откопавање је почело. Поред парохијског свештеника, оца Николе Пене, откопавању је, заједно са Петром Топић, присуствовао и игуман Василије (Рожић), настојатељ Манастира Клисина. Са страхом и надом текли су први часови откопавања. И када се у једном тренутку чинило да се неће пронаћи ништа, када је сумња надвладала вјеру, Петра је неуморно позивала да се настави са откопавањем, чврсто вјерујући у истинитост ријечи које је чула из уста давно убијених монаха, а који су јој, поред самог јављања, описали и своје страдање, рекавши јој и њихова имена. Тако је она већ унапријед знала три часна и света имена: Серафим, Мардарије и Авакум. И најзад, када је машина, склањајући један од слојева земље, открила златно-жуту боју давно затрпаних Моштију, у срцима присутних поново су одзвањале ријечи Господње: „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује мене и ако умре живјеће“ (Јн. 11, 25).